MARIKO KITAKUBO

Na istoj zvezdi
nekim se slučajem
zajedno rodili:
drveća, divlje zveri,
ribe, takođe ljudi
            Mariko Kitakubo, prevod Dimitar Anakiev

Očeva nežnost
bezpovratno nestala
liči mi na dim
budističkih štapića
iz pradavne prošlosti.

             Mariko Kitakubo, prevod Dimitar Anakiev

Ućutao se
akvarijum pošto ga
zatvoriše i
deverika sad spava
otvorenih očiju.
             Mariko Kitakubo, prevod Dimitar Anakiev

Moj dečak raste
nalik na mojeg oca
što me napusti:
hoću da ne razmišljam
o božjoj bezbrižnosti.
            Mariko Kitakubo, prevod Dimitar Anakiev 

Nakon gorčine
protiv pokojnog oca
čežnja spopada:
ko da je moja tuga
večita klackalica. 
            Mariko Kitakubo, prevod Dimitar Anakiev

Vidim kako se
kapljica otrova
preobrazila:
gledaj pola meseca
gde moja majka živi.
             Mariko Kitakubo, prevod Dimitar Anakiev 

Možda je bolje
ne saznati dubinu
njenih rana:
mirno je priupitam
"koliko kocki šećera?" 
             Mariko Kitakubo, prevod Dimitar Anakiev


Kako sam samo
u stvarnosti ja mala:
ovde između
njive sa krompirima
i neba što se širi.
            Mariko Kitakubo, prevod Dimitar Anakiev

Usred Tunisa
čuju se glasni zvuci
mačje ženidbe:
sjaj zalaska sunca
na kamenju kaldrme. 
          Mariko Kitakubo, prevod Dimitar Anakiev

Ko da je oblak
što iz bare nesta
ovoga jutra
tako je i moj otac
bez reči otišao.
          Mariko Kitakubo, prevod Dimitar Anakiev

Prohladnog jutra
uspela sam da shvatim
za moju majku
prestaju da postoje
reči: "sledeće leto".
        Mariko Kitakubo, prevod Dimitar Anakiev

Mogu li još da
volim; da li još imam
hrabrosti da se
glavom ničice bacim
pred nečija stopala?
         Mariko Kitakubo, prevod Dimitar Anakiev




Mariko Kitakubo, savremena japanska pesnikinja tanke, u svom savetu zapadnim pesnicima kaže: ritam je suština tanke. Zadnja dva stiha su izuzetno važna. nesmeju biti kratka i "slaba", posebno zadnji stih, mora biti ubedljiv i najduži po broju slogova (ako se dogodi nepravilni ritam unutar 31 sloga).
Drugim rečima: sanđuići (31) i poenta su ključni po mišljenju ove pesnikinje koja tanku piše 15 godina.
Aprila 2007 Mariko Kitakubo je učestvovala na konkursu za najbolji haiku na Pacifikoj haiku konferenciji pokrajine Ehima i njen sledeći haiku bio je nagrađen sa Ehime Shinbun-sha nagradom:


Za koga sam se
tako rascvetala?
Ruševine zamka.
       Mariko Kitakubo, prevod Dimitar Anakiev