ДРАГАН Ј РИСТИЋ - 27 ТАНКИ

Недавно објављена Драганова књига ”Пут сунцокрета” (Свен, Ниш, 2013) у којој је објављено 222 танки, врло ме је преузела својим песничким квалитетима. Верујем, да је између многих квалитетних радова у различитим кратким формама које је Драган Ј. Ристић (1948) објавио током своје изузетно плодне књижевне каријере, управо ова књига пружа можда највише убедљивих доказа Драгановог вредног и зрелог песничког трајања. Очито, на срећу читаоца, Драгану форма танке веома лежи као песничка врста којом је истовремено могуће успоставити и унутрашњи самоговор и диалог са светом. Танком се свет осликава али се о свету и властитом месту у њему и размишља. Тридесет и један слог којим танка обухвата свет довољно је велико пространство да се изрази не само доживљено већ и да се то доживљено осмисли до мере која допуњује онтолошки смисао доживљеног личним ставом и искуством песника. Квалитет којим је то учињено а пре свега искреност песниковог суочења са собом, чини ”Пут сунцокрета” ванредним догађајем српског песништва, којем се мора поклонити дужна пажња. Песник за исходиште својег танка песништва очито узима изреку познатог јапанског кађина (песника тенке) Тукубоку Ишикаве (1882-1912) да ”поезија није ништа друго до бележење актуалних осећања и мисли”. У многим песмама ”Пута сунцокрета” Драганове танке превазилазе пуки конфесионализам и једноставни дневнички лирицизам, изражавајући комплексне идеје и доносећи читаоцу богатство визија и неочекиваних перспектива. Управо такве песме, које искорачују из локалног у танка литературу света, изабрао сам за преглед на мом српском ”Танка Блогу” у нади да ће неке од изабраних песама доживети преводе у друге језике. (На слици Драган Ј. Ристић, на поетском митингу у Камнику, Словенија, 2013 - фото: Димитар Анакиев)


шетња крај реке-
пар дивљих гусака
плови матицом
пролеће у нама
тек ће се покренути

долазим до
краја поља сунцокрета-
уморан клонем
баш када су се главе
сунцокрета усправиле

перем пантофле
спремајући их за зиму-
шта са мислима
самоћа ме убија
више од беспарице

отварам врата
да са балкона уђе
сунчева светлост
где су она два лептира
са нејасном слободом

кроз мутно стакло
лажна слика стварности-
притисла магла
тако смо савршени
јер смо безнадежни

зар је пролеће
толико близу - жена
пред огледалом
благост ће унети
у своју постељу

у густој магли
не видим Столски камен-
јутарња ракија
подсећа ме на свет
ван мог домета

пас пројури
кроз поље сунцокрета-
њима не засмета
да прате своје сунце
ко и ја неко своје

колико пута
сам се заљубљивао-
видиш ли брате
поље црвених булки
сред изђикалог класја

колико лажи
у жустрим разговорима
колико фраза
устајем и журим
у кафански тоалет

у дну ходника
препоног вагона
лепа девојка
сијају јој се очи
док је упорно гледам

свежина лишћа
обогаћује ми ум-
саплићем се:
флаше из којих је неко
пио пиво ко стока

отварам писмо
и задовољно се смешим:
пријатељ је жив:
енергија дружења
без мејла, скајпа, фејсбука

Нишава лења
и у поновном сусрету-
тропски ход дана
ја сам колекционар
разапетих успомена

сламнати шешир
на страшилу већ познат-
птице непознате
зар баш сви уживају
у рушењу правила

на Вимблдону
распоред мечева
уређује киша
а ђаво се, богами,
меша у све и свашта

зашто пишеш
само кратку поезију
пита ме један
који целог живота
само романе пише

ђак на мом часу
црта лик неке девојке-
ништа не чује
не схватам за озбиљно
прве ђачке љубави

залутали песник
у трагању за собом-
на крају види:
пут сазнања води га
у све веће незнање

у лавиринту
измучених живота
ми заостајемо
сунцокрети настављају
устаљеним ритмом

излазим у град
журећи низ улицу-
наједном успорим:
можда ћу срести особу
до које ми је стало

док киша сипи
магла се још развлачи-
гледам кроз прозор:
може ли се живети
без наде у сутра

док опомињем
најнемирнијег ђака
усрдно се надам
да он неће постати
градоначелник Ниша

стари Хелени
учили нас мудрошћу-
пролазе векови
данас на улици само
мобилни су паметни

крупне капи кише
добују по прозору-
казују нешто:
да ли говоре исто
на свим језицима

Нова година-
девојка са голим пупком
не хаје за зиму
на прелому векова
одговара ми декор

целог живота
мој отац радио ноћу-
умро је дању
не мора баш ништа
на ово да ми кажеш


Текст и избор танки: Димитар Анакиев