Димитар
Анакиев (ака Камесан)
ЛИЧНИ
УВОД У ПОЕЗИЈУ И ЖИВОТ МОНАХА САЈГЈОА
(Три
тачке идентификације са Сајгојом)
Гледам
латице:
њихова
ме лепота
преузе
целог-
кад
бехар једном прође
ја
се силно разтужих
--- Сајгјо
(превод Димитар Анакиев)
Откада
опазих
цвет
трешње на Јошину
раздвојише
се
моје
срце и моја
испосничка
одора
--- Сајгјо
(превод Димитар Анакиев)
Преузео
ме
неодољиви
месец
голицавим
сјајем-
срце
моје пожеле
до
краја света са њим
--- Сајгјо
(превод Димитар Анакиев)
Оваква
дечије чиста љубав према живим и неживим
аспектима природе, какву у својим песмама
нескрива Сајгјо, јапански песник из 12
века, учинила је да код себе препознам
исте такве емоције, а које никад раније
нисам видео ни код којег другог песника.
У мом случају препознао сам љубав према
животињама а посебно према мачкама. То
је прва тачка у којој се идентификујем
са Сајгоом. Преводећи га записао сам
овакву танку:
Срце
Сајгјоа
окупирао
је месец
и
бехар трешње-
како
нестварна љубав!
Ја
патим због мачкице
--- Камесан
Током
живота доживео сам смрт четири
своје мачке: Момчила, Паше, Цукице
и мале Звездане и сва четири
пута сам мачије смрти доживео драматично,
дуго и стварно патио и једва их преживео.
Зато ми је кроз песме опевано емоционално
везавање Сајгјоа за латице трешње или
за месец било у велику помоћ да оправдам
своје емоције. И у поезији и у стварном
животу није лако наћи потврду и оправдање
за емоционално везивање за креатуре и
елементе природе. Посебно на Западу,
где је човек религиозно и културно
уздигнут над природом, јавно испољавање
таквих емоције није уобичајно. Али и у
хаику поезији, са изузетком монаха Исе,
уистину нема сличне љубави: Мацуо Башо
на пример, није био способан за такав
љубавни доживљај. Ево шта он каже:
На
горској стази
нешто
ме очарава:
цвет
љубичице
--- Башо
(превод Хироши Јамасаки Вукелић)
Башово
очарање љубичицом није љубавно него
дидактично. На пример, није осетио
потребу да поред љубичице седне и у
стилу Сајгјоа проведе дан гледајући је
опчињен њеном лепотом; толико очаран
није био. Башо записује своје очарање
зато да би истакао своју припадност
будизму, који је славио мале, небитне и
нешкодљиве креатуре, јер представљао
се у јавности као будустички монах, што,
за разлику од Сајгјоа, уистину није био.
Башо
је током свог професионалног поетског
пута имитирао Сајгјоа и зато је занимљиво
упоредити њихову поетику и поглед на
живот. Обојица су некад били самураји:
Сајгјо је био царски гардиста у престолници
Кјоту а Башо провенцијални самурај у
служби код локалног велможе. Нормално
је да сеоски самурај жели да имитира
царског гардисту из Кјота, али уистину
не може, иако је понављао његове теме и
ишао његовим стопама. Понављајући
Сајгјоа Башо је створио нешто ново, себи
својствено. Ево два типична примера у
поређeњу ова два поетскa
великана:
ТЕМА ВОЈНИЧКЕ СМРТИ:
На
гробу Фуђиваре Санекате
Неће
нестати
име:
та сува трава,
у
коју пиљим,
усред
увелог поља,
његова
је могила
--- Сајгјо
(превод Димитар Анакиев)
Та
летња трава:
трагови
пустих снова
силних
ратника
--- Башо
(превод Хироши Јамасаки Вуколић)
Очита
је разлика: за Сајгјоа, трава на гробу
ратника као споменик чува његово име
од нестанка, док за Башоа је та трава
некакав недостојни и недостатни остатак
пустих снова... Као бивши војни лекар
који је учествовао у рату доживео сам
много војничких смрти. И сам сам, неколико
пута, био изложен смртној опасности. То
је друга тачка моје идентификације са
Сајгјоом, однос војника према смрти.
Сајгјо је религиозан, Башо очигледно
није, иако се обучен у монашке одоре
претвара да јесте. За Башоа је монашка
одора очигледно само “песнички имиџ”.
Сајгјоова танка је базирана у метафизичком
идеализму, док је Башоов хаику у потпуности
материјалистичан. Два бивша војника
говоре о војничкој смрти, један са
менталитетом високог официра, аристократе,
други са приземним схватањем ближим
обичном војнику или подофициру. Башо
је свакако у том смислу модеран, близак
обичном човеку, док је Сајгјо аристократски
узвишен.
ТЕМА САМОЋЕ:
Планинско
село
без
наде да ће неки
посетилац
доћи-
једино
што разбија
досаду
је самоћа
--- Сајгјо
(превео Димитар Анакиев)
Овај
путељак.
Не
иде више нико,
јесење
вече
--- Башо
(превео Хироши Јамасаки Вукелић)
Овде
опет видимо исту разлику између идеализма
и материјализма. Сајгјоа самоћа увесељава,
она је његов избор, његов животни пут.
Зато је представља кроз персонификацију,
попут каквог жонглера или кловна. Самоћа
је његов другар. За материјалистичног
Башоа који нема идеалистичке егзалтације
у себи, самоћа је терет, зато је одевена
у тужне тонове јесење вечери.
Када
је 1186 Сајгјо посетио Камакуру, која је
након победе Минамото клана над Фуџивара
кланом, постала војна престолница
Јапана, био је замољен од новог шогуна,
Минамото Јоритома (1147-1199), да га упути у
тајне поезије али и у тајне војног
стреличарства и јахања. Легенда каже,
да када је касније Јоритомо, задовољан
лекцијама које је добио од Сајгјоа, овом
предао лични поклон као награду за труд,
овај је његов поклон одмах предао првом
мимоидућем и отишао. Сајгјо је служио
у царској гарди у време превласти
пораженог Фуџивара клана, чијој једној
грани је и сам припадао. Касније ће
Јоритомов син Минамото Санетомо (1192
-1219), који је присуствовао Сајгјоовим
лекцијама његовом оцу, постати такође
познати песник танки и трећи по реду
шогун.
Ево
једне од Сајгјоових песама, мени јако
драге, која можда најбоље описује његов
однос према животу. То је трећа тачка
моје идентификације са Сајгјоом:
Презир
губитка
нечег
вредног презира:
места
у свету-
најбољи
део себе
спасити
одбацивањем
Димитар
Анакиев, у Радовљици, 20.10.2017
Први пут објављено у Хаику Новинама бр.32 (Год. ХХIV), mart 2018